Kako detinjstvo utiče na izbor partnera

Većina ljudi veruje da se zaljubljuje slučajno, ali u stvarnosti mi biramo po starim, duboko usađenim obrascima.

Ne privlači nas ono što je zdravo, nego ono što nam je poznato.

A ono što nam je poznato naučili smo u detinjstvu, kroz odnos sa roditeljima i prve emotivne veze.

Ako si kao dete odrastao uz hladnoću, emocionalnu distancu, povremenu pažnju ili ljubav koja je dolazila samo kada si „dobar“, tvoj mozak je to zapamtio kao normalno.

Kasnije u životu, kada naiđeš na osobu koja je stabilna, dosledna i emotivno dostupna, ona ti može delovati dosadno.

S druge strane, neko ko je povučen, nepredvidiv ili emotivno zatvoren može ti delovati neodoljivo, jer podseća na prvi oblik ljubavi koji si upoznao.

Mozak ne traži sreću, već poznato.

On pokušava da završi stare, nedovršene priče.

Ako kao dete nisi dobio dovoljno pažnje, sigurnosti ili potvrde da vrediš, kasnije ćeš često birati partnere kod kojih moraš da se dokazuješ.

Podsvesno želiš da „ovaj put uspe“, da konačno dobiješ ljubav koju nisi dobio ranije.

Zato nas emotivno nedostupni ljudi tako snažno privlače.

Oni stvaraju neizvesnost, povlače se pa se vraćaju, daju pažnju na kašičicu.

To aktivira duboku emocionalnu vezanost i mozak to pogrešno tumači kao strast.

U stvarnosti, to je samo stari obrazac koji se ponavlja.

Zdrava ljubav često deluje čudno onima koji su odrasli u haosu.

Kada neko ne igra igrice, ne nestaje i ne uskraćuje pažnju, tvoj nervni sistem može to doživeti kao prazninu.

Mir se oseća kao dosada, a stabilnost kao gubitak uzbuđenja, iako je to prvi put da nisi u stanju stalnog stresa.

Prava promena ne počinje kada pronađeš „pravog“ partnera, već kada shvatiš zašto si birao pogrešne.

Dok ne postaneš svestan svog emotivnog obrasca, nastavićeš da privlačiš iste priče u različitim telima.

Tek kada razumeš odakle dolazi tvoja potreba za određenim tipom ljubavi, možeš da počneš da biraš drugačije.