Време нежности

Деценијама већ читаво човечанство жури заборављајући на највредније врлине. Једна од најлепших а скоро заборављених је нежност. Толико потребна свима нарочито онима који журе. Сви је заиста радо прихватају заборављајући да је пруже другима па и себи. Замислите поштовани пријатељи само колико глас или додир могу да буду нежни? Колико само могу да опусте? Колико могу да испуне душу и срце? Колико помажу да се осетимо живим и пожељним?

Сви волимо. Заиста. Неко мање, неко више. Не могу а да се не запитам да ли волимо на прави начин? Да ли показујемо своја осећања нежно да би они које волимо то осетили на најдивнији могући начин? Посматрајући свет око себе не могу да не приметим колико смо огрубели. Осећања која имамо показујемо на кратко, у брзини, довољно да постанемо груби. Сигуран сам да нико не жели да буде груб као и да већина није свесна да журба господари њима уместо они временом. Сигуран сам да свако од нас може да се промени. Довољна је само свест. Застаните, успорите, освестите и постаните нежнији него што сте били до сад. Пред вашим очима ће се стварати савим нови, нежнији и лепши свет достојан људског бића. А једном? Када постанете мајстор нежности сви ће бити поносни на Вас. Толико поносни да ће нежност постати Ваш алат за стварање ужтка и радости.

Желим Вам поштовани пријатељи додир нежан попут латица цвећа, говор, мелодичан и мек и поглед толико благ да баш сваком, па и вама буде драг!

DSCF4739

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

 

Запловимо ка ……………љубави кроз ………….

Историја нас ако је мало боље проучимо извештава да су сва прошла времена и раздобља била тешка. Најтежа су дакако она у којима су владеле епидемије и ратови. Сазнајемо да је фашизам искорењен као и комунизам па и капитализам каквог га познајемо. Преостао је једино либерализам који се непрестано трансформише па одавно не личи на себе. Можда у будућности добије неко ново име или префикс? Чини ми се да је непознат и непредвидљив свима ако искључимо веровање у теорије завере којима су многи склони.

Ако провучемо реч љубав кроз предходно поменути либерализам добићемо прагматичност и још неколико интересних дијагноза. Остаће чини ми се само донекле родитељска, брачна и ретка пријатељска. Све остале ће се сакрити под себичну којој је искључиви циљ задовољење појединца. Многи ће бити драги и мили само до задовољења интересних потреба ………. Знам да се  и Ви поштовани пријатељи чудите чуду баш као и ја и да покушавате да у том чуђењу бар наслуте разлоге настанка. Чини ми се да већина лежи у медијима ма шта подразумевали под њиховим називом. Искривљеност истине, наметање, обмана, пласирање лажи, директан маркетинг или оно што називају инфлуенсер рекламом. Читава наука која за циљ има да обмане и створи незадрживу потребу а све за новац и неког ко жели да задовољи себе. Конфузно али искрено.

 Не могу а да се не запитам шта радити? Шта радити у оваквом окружењу? Не читам новине чак од скоро ни додатке посвећене култури. Не читам ни листове за младе јер се и у њих уселила политика са све причама које су непотпуне или искривљене попут слике која се огледа на таласима. Покушавам колико ми биће дозвољава да љубављу загрлим све око себе па чак  и преко мрежа како их данас називају да допрем даље. Покушавам. Некад са мало а некад и са мало више успеха. Све ми је теже да са неким поделим мисли о овој и сличним темама. Не само да не желе да их чују већ не желе ни да их летимично погледају. Опијени су и умртвљени, згађени и згрожени продуктима маркетинга. Заборавили су на све. На све осим на себе. Остале су им жеље да задовоље……………….себе и тако задовољени желе још више ……..и још више. Ретки, заиста ретки живе како нам и доликује па често желе да задовоље друге, ближње и у тој работи потпуно забораве на себе. Они имају моћ љубави и вере. Скоро заборављене вере коју од настанка па чак и много пре настанка религија носимо у себи у сопству у генима у светлу па и води. Откривају је у тишини, у учењу, спознају и бивају радосни.  Знање је данас постало моћ. Моћ већа но икад. Моћ која враћа достојанство а све на крилима љубави под плаштом вере.  Вере која чини чуда. Чуда у односу на науку. Науку која може да се избори са слањем човека на Месец, сателита у орбити, података са краја на крај али не и са мислима које разурају. Мислима сатканим од страха и скривених порука из реклама које доспевају чак и у снове. А просто је. Просто за оне који знају. За оне који имају моћ. А моћ је у љубави и……..вери……А у вери постоје они изнад , они толико чистог срца да могу…………..да за њих тајне не постоје…………ни маске……………………….  Сетите се драги пријатељи Старца Тадеја. Сетите се и ишчитајте његове мисли. Пронаћићете их у записима дивних бића ту крај или недалеко од Вас. И ? Добићете путоказ за пловидбу у Вашој малој ораховој љусци у коју ће стати сви које волите и пловићете ка светлу радосни………………

_DSC6786

Мирослав Љ Ранковић

Неко ко мисли другачије…

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Запис из олује…………

Хладан и оштар ветар отпочињао је своју симфонију. Дувао је снажно баш како и приличи ветру крај великих вода. У тренуцима потпуно је прекривао ритмични звук таласа и безбројних капи које су се стапале са њима. Небо се спојило са хоризонтом, тлом и великом водом. Ја сам постојао крај чврстих узиданих каменова. Осећао сам додир ветра, хладноћу и симфонију саткану од чисте природе. Чини ми се да је својим доласком ветар одувао све мисли из моје главе прочишавајући је до ништавила. Време нисам осећао. Једино је мирис соли и егзотичних цветова колао мојим умом. На лицу сам имао осмех. Осмех који је светлео чак до мојих очију. Био сам безбрижан. Без мисли. Без идеја. Постојао сам допуштајући себи постојање и веру. Веру која ме је даривала па и овим сећањем……………………………………

DSCF9167

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Изнад облака………….

Земља је заиста чудесна планета окружена безбројним звездама у универзуму. Једино место (по нашим заиста скромним сазнањима) насељено бићима која су прожета осећањима и умом. Многа од тих дивних бића су захваљујући искреној љубави и вери успела да одбаце мисаони и терет друштва и да се уздигну са Земље чак до звезда и засветле. Дакако делима које су створили допуштајући им да превазиђу садашњост. Познајем и дивим се делима хиљада воздигнутих земљана почев од великог Николе Тесле па све до Моцарта и данашњих технолошких креатора. Сви они су имали довољно љубави и вере да своју идеју реализују на корист читавог човечанства све време заслепљујући сопствена чула и мисли да их неби скретали са пута, пута који су сами саградили.

Данас, исто као и предходних миленијума свако биће на својим плећима носи мисли. Мисли које се рађају из ништавила. Мисли које им је наметнуло друштво, време или њихови вољени сасвим несвесно. Већина не зна како да безбедно носи мисли које ако се понављају постану терет, понекад претежак, па чак ни да га је могуће скинути са себе и оставити крај пута. Многе филозофије( старе преко 2500. година), религије и наука нуде сасвим успешне начине. За њихово учење потребна је жеља, воља и истрајност чији је плод слобода неоптерећеног ума а последица издизање. Издизање изнад облака мисли који понекад прекрију читаво небо и постану модри и црни натапајући тло сузама. Изнад њих је велико, топло Сунце и диван поглед. Биће које се издигне бива миловано топлином и опчињено погледом ка хоризонтима који се непрестано шире. Ужива у погледу на шарене меке мостове које спајају места на тлу, на шарене дуге, на далеке маглине и јата звезда па и на себе. На себе јер по први пут могу сами себе да сагледају осветљене. За њих прошлост по први пут заиста јесте прошла а за будуће немају времена. Императив постаје чиста љубав ка…………………….нечему својственом сваком понаособ……………

DSCF8894

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Бескрајни временски круг

Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице  са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.

Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут  старог  сата  крај  времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.

Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.

Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.

 

Мирослав Љ Ранковић

 

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n